Lore projekta
Šta je lore?
Lore je istorija univerzuma igre ili priča koja je na neki način povezana s tim univerzumom. Izraz „lore“ potiče od engleske reči lore, koja u ovom kontekstu znači znanje, tradicije i priče koje se prenose kroz vreme.
Kratak lore univerzuma District 9 RP
Godine 2012, nakon javnog testiranja nove vakcine zasnovane na kordicepsu, ljudi su počeli masovno da se pretvaraju u zombije. Splet okolnosti omogućio je zarazi da se za neverovatno kratko vreme proširi po celom svetu, gurnuvši civilizaciju u haos i primoravši čovečanstvo da se odrekne nekadašnjih udobnosti i potpuno se usredsredi na preživljavanje.
Širom Sjedinjenih Američkih Država postoje brojna utvrđena naselja slična Los Santosu. Mnogi gradovi uspeli su da se izoluju od pretnje, prežive i stvore uslove pogodne za ljudski život. U nekim od najvećih uporišta naučnici i lekari i dalje aktivno proučavaju virus u nadi da će pronaći vakcinu protiv užasne zaraze.
Pozadina
Human Labs je deset godina razvijao inovativnu vakcinu, a tokom poslednjih godina projekta postigao je ogroman napredak. Serum je trebalo da bude univerzalan i izuzetno efikasan. Da je projekat uspeo, Human Labs bi postavio novu prekretnicu u istoriji medicine i samog čovečanstva: gotovo svaka bolest mogla bi se izlečiti jednom injekcijom.
Naučnici iz celog sveta godinama su radili na razvoju savršene formule i menjanju gena tako da ljudski organizam ne samo prihvati strane mikroorganizme, već im i aktivno pomaže da obavljaju svoju namenjenu funkciju.
Posle bezbrojnih istraživanja i neuspeha, naučnici su odlučili da kao osnovu seruma upotrebe kordiceps — parazitsku gljivu koja inficira insekte i potpuno preuzima kontrolu nad njima. Za ljude, međutim, gljiva nije predstavljala pretnju zbog visoke telesne temperature i snage ljudskog imunog sistema. Naprotiv: kordiceps se čak koristio u lečenju i prevenciji raznih bolesti.
Cilj naučnika bio je da veštački izazovu mutaciju gljive i pojačaju njena prirodna svojstva, a da ona pritom i dalje ne bude u stanju da preuzme kontrolu nad ljudskim telom.
Naredne četiri godine stručnjaci Human Labs-a radili su upravo na tom cilju, a do 2010. stigli su do faze testiranja.
Prvi eksperimenti izvedeni su na miševima i pacovima. Međutim, početkom 2011, kada je stopa uspešnosti eksperimenata na malim glodarima dostigla 98%, a smrtnost ostala ispod 1%, naučnici su počeli da testiraju serum na zečevima, mačkama i psima, a kasnije i na šimpanzama.
Testiranje na životinjama konačno je završeno u junu 2012. Prema svim merljivim pokazateljima, rezultati su delovali besprekorno: eksperimenti su imali stopu uspešnosti od 99,9%, dok je stanje životinja ostalo potpuno stabilno.
Javno testiranje bilo je zakazano za 1. septembar, a naredna dva meseca provedena su u aktivnim pripremama za događaj.
1. septembar 2012.
Ovaj dan je trebalo da uđe u istoriju kao trenutak kada je čovečanstvo načinilo ogroman korak ka utopiji.
Human Labs je zakupio prostor, podigao nekoliko šatora i dopremio svu potrebnu opremu na lokaciju. Ljudi su počeli da staju u red za vakcinaciju već u 5:00 ujutru, iako je zvanični početak događaja bio zakazan za 9:00.
Uprkos neverovatnom uspehu seruma tokom testiranja na životinjama, Human Labs je odbio da preuzme odgovornost za moguće neželjene efekte ili druge posledice. Zato je svako ko je pristao da učestvuje u programu vakcinacije morao da potpiše izjavu o odricanju od odgovornosti.
Događaji od 1. septembra 2012.
Prostor događaja bio je organizovan ovako: dva šatora bila su namenjena davanju vakcine, dok su još četiri služila za praćenje stanja vakcinisanih. Radi udobnosti učesnika postavljeni su i mobilni toaleti i besplatna kantina, jer je njihovo stanje trebalo pratiti osam sati.
Nakon toga, vakcinisani učesnici morali su da odu u bolnicu na medicinske preglede trećeg, sedmog, četrnaestog i tridesetog dana.
Tačno u 9:00 stručnjaci su počeli sa davanjem vakcine.
Iako je stiglo više od stotinu ljudi, a samo dva šatora bila su opremljena za davanje seruma, osoblje Human Labs-a uspelo je da vakciniše sve do podneva.
U početku je sve teklo glatko. Naučnici i medicinsko osoblje bili su oduševljeni prvim rezultatima. Odsustvo neželjenih efekata i stabilno stanje tokom prvih osam sati praktično su garantovali uspeh: tokom testiranja na životinjama, oko 90% svih neuspešnih slučajeva dogodilo se u prva 24 sata posmatranja, najčešće tokom prvih šest.
Nažalost, inovativnom serumu nije bilo suđeno da postane uspeh.
Jedva sat pre kraja događaja, nekoliko vakcinisanih učesnika iznenada je počelo da se oseća loše i da se ponaša agresivno. Neki su čak uspeli da napadnu nekoliko ljudi pre nego što ih je obezbeđenje odvelo.
Tako je počeo haos.
Jedan za drugim, ljudi su počeli da napadaju one oko sebe. Među preostalim učesnicima proširila se panika, a obezbeđenje nije bilo u stanju da efikasno reaguje.
Oni koji su zadobili ujede i ogrebotine počeli su ubrzano da se menjaju. Oči su im se zamutile, koža postala neprirodno bleda, a ponašanje krajnje agresivno.
Zahvaljujući novinarima koji su za Weazel News uživo izveštavali o događaju od početka do kraja, informacije o incidentu brzo su se proširile kako među stanovništvom, tako i u vladinim krugovima, iako su lokalne vlasti pokušale da spreče širenje vesti gašenjem televizijskog i radijskog programa Weazel News.
Prenos uživo omogućio je vlastima da brzo reaguju. Ipak, dok su policija i vojne snage okupljene da otklone pretnju, virus se već proširio na gotovo četvrtinu savezne države.
Da nije bilo izveštaja uživo, možda bi cela savezna država bila zaražena.
Ubrzo nakon početka incidenta, u 19:40, Human Labs je potresla eksplozija.
Ogromni oblaci dima pomešani sa isparenjima seruma podigli su se u atmosferu. To je omogućilo virusu da se proširi gotovo po celoj zemlji, pa čak i u nekoliko susednih država.
Iz nepoznatog razloga, oni koji su se zarazili isparenjima iz vazduha nisu odmah mutirali. Neki su se preobrazili nakon nekoliko dana, dok drugi nekoliko nedelja nisu pokazivali nikakve simptome.
Zbog toga zatvaranje granica i mere izolacije nisu ni na koji način sprečile virus da nastavi da se širi planetom.
Do danas niko ne zna šta je tačno izazvalo mutaciju kordicepsa.
Možda je telesna temperatura nultog pacijenta nekako pala ispod potrebnog praga, ili mu je imuni sistem bio dovoljno oslabljen da gljivi pruži priliku da preuzme kontrolu nad nervnim sistemom vakcinisanih.
Istina verovatno nikada neće izaći na videlo.
Lore
Jutro u Los Santosu bilo je zaista mirno, ako se zanemari metež oko kvarta opservatorije, gde se testirala nova vakcina.
Naučnici i medicinsko osoblje pripremali su instrumente, novinari postavljali opremu, a obezbeđenje pregledalo teren.
Događaj ovakvih razmera trebalo je održati u propisno opremljenom objektu, a ne na zakupljenom zemljištu pod privremenim šatorima. Ipak, iz nekog razloga, lokalne vlasti odlučile su da zažmure na takav nemar naučnika iz Human Labs-a.
Uprkos neprofesionalnom izboru lokacije, celo osoblje bilo je propisno opremljeno, a u šatorima se nalazilo sve što je bilo potrebno za testove.
To što se naučnici Human Labs-a nisu ni potrudili da izdvoje nekoliko prostorija na gornjim spratovima sopstvene laboratorije nije bilo ništa drugo do pokušaj da se ograde od mogućeg neuspeha.
Već je to trebalo da bude prvi znak upozorenja u vezi s njihovim eksperimentima, ali obični ljudi tada u tome nisu videli ništa sumnjivo.
Početak testiranja protekao je uspešno, a sam proces vakcinacije završen je pre roka.
Nepopravljivo se dogodilo tek pred kraj događaja.
Među vakcinisanima se brzo proširila panika kada je nekoliko učesnika počelo ubrzano da se pretvara u nešto što je još podsećalo na ljudska bića, ali je bilo agresivno i potpuno nekontrolisano.
Oni koji se još nisu zarazili pokušali su da pobegnu, ali je obezbeđenje pokušavalo da obuzda gomilu i uspostavi red.
Nisu uspeli da zadrže silinu ljudi koji su pokušavali da pobegnu.
Reporteri Weazel News-a bili su prisutni od samog početka kako bi izveštavali o tako velikom i značajnom događaju. Priču koja se razvijala prenosili su uživo na televizijskom kanalu Weazel News, kao i na radio-frekvenciji kompanije.
Novinari su postupili sa izuzetnim profesionalizmom i hrabrošću, odbijajući da prekinu prenos makar i na trenutak, iako su i reporteri i snimatelji najverovatnije shvatali da ih takva hrabrost može koštati života.
Uprkos njihovom herojstvu, prenos uživo ubrzo je prekinut, zbog čega je smrt zaposlenih u Weazel News-u postala gotovo besmislena.
Lokalne vlasti učinile su sve što su mogle da zaustave širenje informacija i bile su direktno odgovorne za nagli kraj prenosa nakon što su ometale i televizijski i radio-signal WN-a.
Rukovodstvo San Andreasa nameravalo je da prikrije dokaze o svom neuspehu i samo se pozabavi posledicama.
Nisu ni slutili koliko su precenili sopstvene mogućnosti.
Dok je vlada San Andreasa očajnički pokušavala da zaustavi protok informacija, zaraza se i dalje širila od čoveka do čoveka. Sa svakim minutom situacija u celoj državi približavala se tački bez povratka.
Do kraja dana više od 30% stanovništva bilo je izloženo zarazi.
Tek tada su lokalne vlasti naredile vojsci da interveniše.
Međutim, vojnici nisu bili obavešteni o pravoj prirodi pretnje niti im je bilo dozvoljeno da upotrebe smrtonosnu silu — još jedna kobna greška vlade.
Iste večeri u laboratoriji je došlo do eksplozije.
U pokušaju da unište dokaze, visoki zvaničnici Human Labs-a unajmili su ljude da izvrše sabotažu objekta.
Zajedno sa oblacima dima, isparenja smrtonosnog seruma podigla su se u atmosferu i postepeno omogućila virusu da se proširi po Sjedinjenim Američkim Državama i susednim zemljama.
Iznad toplijih regiona isparenja su se brzo mešala sa padavinama i neutralisala u tlu. Iznad oblasti umerenije klime virus je postepeno gubio snagu dok se zadržavao u vazduhu.
Zaraza vazdušnim putem ponašala se drugačije od zaraze direktnim fizičkim kontaktom.
Proces preobražaja trajao je od nekoliko dana do nedelju i po.
Zbog ovog odloženog dejstva, svet nije uspeo dovoljno brzo da reaguje na zarazu koja se munjevito širila.
Tokom naredne dve nedelje pasivna faza se završila, a čovečanstvo je utonulo u haos.
Većina zemalja nije preživela ni prvu godinu.
Ostrvske države i najsiromašnije zemlje na planeti propale su za samo nekoliko meseci, dok su srednje razvijene države opstale tek nešto duže.
Lokalne vlasti pobegle su čim su shvatile pravu razmeru katastrofe, prepustivši državu njenoj sudbini.
Iako je San Andreas ostao bez funkcionalnog rukovodstva, izgradnja odbrambene barijere oko Los Santosa počela je početkom decembra 2012, kada su se stanovnici donekle navikli na život u apokaliptičnim uslovima.
Posle četiri meseca neumornog rada, perimetar je konačno završen.
Barijera je bila krhka i napravljena od svega što su ljudi mogli da pronađu, ali i to je bilo bolje nego ostati bez odbrane pred zombijima — kako je društvo nazvalo mutirane zaražene.
U aprilu 2013, nakon završetka prve faze izgradnje zida, kontrola nad Los Santosom prešla je u ruke vojske. Upravo je pod njenom komandom i zaštitom odbrambeni perimetar i izgrađen.
Do maja 2013. već su počeli radovi na ojačavanju zida.
Istog meseca Los Santos je počeo da traži druge preživele putem radio-prenosa.
Ubrzo je postalo jasno da su utvrđeni gradovi sa preživelima rasuti širom Sjedinjenih Američkih Država. San Andreas nikako nije bio jedino mesto gde su ljudi uspeli da se organizuju i prežive.
Veza sa tim gradovima pokazala se izuzetno dragocenom za njihov dalji razvoj.
Na kraju je uspostavljen kontakt sa sva 42 uporišta na teritoriji Sjedinjenih Američkih Država, koja su postala poznata kao Distrikti.
U septembru 2013. doneta je odluka o osnivanju Ujedinjenog naučnog saveta Sjedinjenih Američkih Država, čiji je cilj bio proučavanje virusa i traganje za mogućim metodama lečenja i prevencije.
Od tog trenutka počelo je detaljno istraživanje zaraze koja je zahvatila ceo svet.
District 9 je vremenom otkrio da Amerikanci nisu jedini koji su uspeli da se prilagode životu posle apokalipse.
Mnoge nacije su preživele, a zemlje i Distrikti počeli su međusobno da uspostavljaju trgovinske odnose kako bi obezbedili dalji opstanak.
Održavanje teretnih aviona bilo bi izuzetno skupo i ekonomski neisplativo, pa su teretni brodovi postali glavno sredstvo međunarodne trgovine i razmene.
Zahvaljujući plodnoj saradnji i međunarodnoj trgovini, izgradnja pravog utvrđenog zida završena je pre roka, u leto 2014.
Nakon toga, nacionalna vojska odrekla se vlasti kao upravno telo grada i predala kontrolu nad Los Santosom novopridošloj grupi političara.
Građani Los Santosa oduvek su znali da iza zidina i dalje žive ljudi.
Do tada se prema stanovnicima Pustoši uglavnom odnosilo neutralno, iako uz izvesnu dozu sumnje.
Međutim, nakon što su granice grada ojačane, stanovništvo Los Santosa počelo je otvoreno da ih prezire i diskriminiše.
Situacija je eskalirala toliko da je u maju 2015. grupa koja se zalagala za prava onih koji žive izvan zidina tajno izvezena iz grada i ostavljena u Pustoši.
Kada je incident postao javno poznat, nova vlada je svrgnuta.
Nacionalna vojska preuzela je nove odgovornosti i potom je preimenovana u N.O.O.S.E.
Policija je dobila ovlašćenja vojne policije, a ubrzo su N.O.O.S.E., LSPD i SAMS zajednički preuzeli kontrolu nad gradom.
U oktobru 2014. verska organizacija poznata kao Unitolozi izdašno je platila Adeptima da proizvedu eksploziv kojim su nameravali da unište deo zida.
Proboj je bio važan ne samo frakcijama, jer je obezbeđenje na kontrolnim punktovima svakim danom postajalo sve strožije, već i samim Unitolozima.
Izgradnja zida duboko je vređala njihova verska uverenja.
Otprilike mesec dana potrošeno je na detaljno proučavanje rasporeda zida i razradu strategije.
Kada su pripreme bile završene, sproveli su svoj plan i usred noći uništili deo zida, daleko od stambenih četvrti, iza brane.
Proboj je ostao neotkriven tri meseca, sve dok ga pripadnici LSPD-a nisu primetili tokom patrole i odmah o tome obavestili svog šefa.
Iako je pitanje kasnije pokrenuto u Kongresu, činilo se da niko nije posebno željan da se njime bavi.
Rupa u zidu išla je na ruku vladi iz senke.
Nakon incidenta, međutim, pooštreno je nekoliko zakona, uključujući propise o vatrenom oružju, opasnim predmetima, kao i o prodaji i distribuciji žestokih pića i narkotika.
Mafija nikada nije prekinula svoje poslove, čak ni tokom apokalipse.
Ponekad je pomagala gradu. Drugi put je pomagala Pustoši.
Na kraju, međutim, delovala je samo kada je to služilo njenim dugoročnim interesima.
Suočeni sa mnogo većim pretnjama — zombijima i neprijateljskim frakcijama iza zida — organi reda Los Santosa uglavnom su zatvarali oči pred kriminalom u samom gradu.
Policija je, naravno, i dalje hapsila ubice i pljačkaše uhvaćene na delu, a zajedno sa N.O.O.S.E. sprovodila je racije protiv posebno istaknutih pripadnika kriminalnog podzemlja.
Ipak, kada im se interesi nisu direktno sukobljavali, organi reda uglavnom su izbegavali da se mešaju u organizovani kriminal.
Početkom 2016. krijumčarenje narkotika i žestokih pića postalo je problem koji je ubrzano rastao u celom gradu.
Dileri su postajali sve drskiji, promet se drastično povećao, a s njim i broj korisnika.
Posle nekoliko neuspešnih ispitivanja, policija je konačno uspela da od jednog od posrednika izvuče informacije o izvoru robe.
Većina krijumčarene robe, uključujući narkotike i alkohol, proizvodila se na ostrvu Cayo Perico.
Da bi rešio problem, N.O.O.S.E. je organizovao izviđačke operacije iz vazduha.
Međutim, pokazalo se da je prilazak ostrvu nemoguć i danju i noću: oni koji su zauzeli tu teritoriju jednostavno su otvarali vatru iz automatskog oružja na izviđačke letelice.
Rizik od gubitka i ljudstva i letelica — naročito ako budu pogođeni piloti — smatran je previsokim u odnosu na razmere problema.
Zato je odlučeno da se ostrvo ostavi na miru, a da se umesto toga znatno pojača kontrola unutar grada.
Danas je Los Santos jedno od najvećih i najnaprednijih preostalih uporišta u Sjedinjenim Američkim Državama.
Među ostalim Distriktima ističe se visokim životnim standardom i razvijenom ekonomijom. Najbogatiji stanovnici države mogu sebi da priušte čak i luksuzna uvozna vozila.
I iako frakcije iz Pustoši i dalje povremeno teroršu grad i izazivaju vanredne situacije velikih razmera, može se reći da grad i Pustoš danas postoje u nekoj čudnoj vrsti harmonije.
Spisak preživelih zemalja
Zemlje koje su uspele da prežive i opstanu tokom teških godina apokalipse nisu bile samo Sjedinjene Američke Države, Meksiko, Australija i druge velike države.
Više informacija o njima možeš pronaći u članku Spisak preživelih zemalja.
Lore frakcija
Nakon katastrofe bez presedana, širom zaraženih teritorija pojavile su se bezbrojne male zajednice.
Borile su se za opstanak u surovim uslovima držeći se podalje od velikog grada, verujući da će Los Santos neizbežno postati epicentar zaraze.
Dogodilo se upravo suprotno.
Los Santos je uspeo da se zaštiti od zombija iza snažnog odbrambenog zida, dok su teritorije izvan grada ostale preplavljene užasnim stvorenjima.
U tako neprijateljskim uslovima većina frakcija nije uspela dugo da opstane.
Neke, međutim, postoje i danas.
Frakcije koje su preživele do danas već su bile na vrhu lanca ishrane u godinama kada je Pustoš bila prekrivena bezbrojnim različitim zajednicama.
Pokazale su izuzetnu otpornost, lukavost i veštinu preživljavanja.
Zahvaljujući tome, uspele su da izbore sebi mesto u ovom svetu, boreći se ne samo protiv zombija, već i protiv drugih frakcija.