Izgubljeni
Izgubljeni su grupa bajkera koji žive povučeno i nezavisno. Oružani sukobi između frakcija retko ih se tiču, uglavnom zbog same prirode njihove grupe: težnje za slobodom i ljubavi prema motociklima.
Oni su nesumnjivo najmiroljubivija frakcija, iako to nikako ne znači da su prijateljski nastrojeni.
Izgubljeni na mapi
Baza Izgubljenih
Istorija Izgubljenih
Većina sadašnjih članova Izgubljenih nekada je pripadala staroj bajkerskoj ekipi iz Stab City, koja je prvobitno brojala trinaest ljudi.
Grupa je bila na ivici raspada zbog gubitka nekadašnjeg jedinstva i velikih razlika u godinama među članovima. Imali su od 18 do 60 godina.
Ekipa se sve više delila na „staru generaciju“ i „novu generaciju“.
Mlađi članovi zalagali su se za napuštanje tradicionalnih pravila, za individualnost i bezobzirnost, dok su stariji bajkeri ostali verni običajima ustanovljenim tokom mnogo godina, kako u ponašanju, tako i u izgledu.
Sve se promenilo kada je eksplozija razorila Human Labs.
U tom trenutku cela starija generacija se, po običaju, vozila prašnjavim sporednim putevima, kada je u daljini odjeknula glasna eksplozija, a oblaci dima se podigli ka nebu.
Odmah su osetili da nešto nije u redu.
Okrenuli su se i požurili nazad na mesto gde su se obično okupljali s ostatkom ekipe.
U lokalnom pabu novinari su već izveštavali na televiziji o stravičnom incidentu i objašnjavali koliko je situacija opasna.
Staru generaciju činilo je pet odraslih muškaraca, od kojih su dvojica bila iskusni ljubitelji divljine koji su uživali u ekspedicijama i preživljavanju daleko od civilizacije.
Brzo su zaboravili stare nesuglasice s mlađom generacijom.
Sada su im životi bili u pitanju.
Dvojica stručnjaka za preživljavanje prirodno su preuzela vođstvo.
Brzo su organizovali ostale i objasnili im koje zalihe prvo treba da prikupe.
Ekipa se dogovorila da se nekoliko sati kasnije ponovo nađe na istom mestu.
Srećom, svaki član se vratio u dogovoreno vreme.
Mlađi članovi, među kojima i dva tinejdžera, sa svakim minutom bili su sve nervozniji i delovali su kao da su na ivici panike.
Ipak, iskrena smirenost i samopouzdanje starijih bajkera pokazali su se zaraznim.
I tako je počelo njihovo novo putovanje.
Bajkeri su se isprva povukli u planine, gde je bilo mnogo lakše izbeći kontakt sa zombijima.
Podigli su logor pored malog jezera i smenjivali se na straži.
Preživljavali su od zaliha koje su poneli, dopunjujući ishranu divljim bobicama, šumskim plodovima i sitnim životinjama uhvaćenim u zamke postavljene duž perimetra.
Prošao je mesec dana.
Vreme je postepeno postajalo hladnije i vođe su odlučile da je vreme za pokret.
Dvojica starijih bajkera prva su krenula napred da izvide teren.
Kada su se vratili s malom zalihom benzina pretočenog s napuštene benzinske pumpe, i ostatak grupe se spremio za polazak.
Čekalo ih je dugo putovanje u potrazi za skloništem.
Dok su prolazili kroz mala mesta i naselja, sve više su shvatali da se zaraza širi mnogo brže nego što su ikada zamišljali.
Postajalo je i bolno očigledno da su vlasti potpuno izgubile kontrolu nad situacijom.
Bajkeri su dugo istraživali pustinju u potrazi za skloništem, iznova pretačući benzin gde god ga je bilo.
Međutim, zalihe goriva brzo su im nestajale.
Nigde na vidiku nije bilo pogodnog mesta gde bi mogli duže da prežive, naročito tokom zime — i naročito tokom zombi apokalipse.
Na kraju su doneli odluku koja će odrediti njihovu budućnost:
izgradiće sopstveno sklonište.
Naravno, gradnja nečega potpuno iz početka trajala bi predugo, zahtevala ogroman trud i izložila ih nepotrebnoj opasnosti.
Umesto toga, odlučili su da pronađu postojeće mesto koje bi mogli da obnove i prilagode svojim potrebama.
Nisu morali dugo da razmišljaju.
Gotovo odmah setili su se stare auto-radionice u kojoj su pre izbijanja zaraze redovno popravljali svoje motocikle.
Bila je relativno mala i idealno smeštena.
Bila je dovoljno daleko od grada da česti napadi zombija budu malo verovatni, ali ne toliko daleko da ne bi mogli da pomognu drugim preživelima koji su možda još bili u blizini.
Kada su bajkeri stigli da pregledaju mesto, brzo su shvatili da je radionica jednostavno napuštena u žurbi.
Počeli su da planiraju kako da je pretvore u svoju novu bazu.
Prvi prioritet bio im je perimetar.
Pretraživali su okolinu u potrazi za limom, krovnim pločama, drvenim gredama, cementom i svim ostalim što bi im pomoglo da podignu čvrstu odbrambenu barijeru protiv zombija.
Izgradnja čak i najosnovnije zaštite trajala je nekoliko nedelja.
Posle toga bajkeri su se posvetili unutrašnjosti.
Počeli su tako što su oslobodili što više prostora, bacajući beskorisne stvari i sve što se nije moglo popraviti.
U pretrpanoj šupi pored radionice nalazili su se svakojaki napušteni predmeti.
Među njima su bajkeri imali sreće da pronađu komplet alata, nekoliko čvrstih lopata kojima su mogli da se brane od zombija, polomljenu sofu, pa čak i stari generator na benzin.
Jednoglasno su odlučili da sada raščišćenu šupu pretvore u prostor za stanovanje.
Bajkeri su prozore kroz koje je duvalo prekrili tkaninom, a pukotine u zidovima zakrpili pločama šperploče.
Kada su svi radovi na izolaciji novog doma bili završeni, grupa je konačno mogla malo da se odmori.
Nedostajala su im stara vremena, pa su bajkeri na kraju počeli da prave kratke vožnje po okolnoj teritoriji.
Jednog kišnog dana primetili su nešto neobično na putu:
vojni konvoj zaustavila je velika grupa zombija.
Bajkeri su odlučili da situaciju posmatraju iz daljine, zabrinuti da bi vojnici mogli da okrenu oružje ne samo protiv zombija, već i protiv njih.
U početku vojska nije imala mnogo problema sa živim mrtvacima.
Međutim, zvuk pucnjave privukao je još više tih stvorenja.
Pre nego što su vojnici uspeli da se pregrupišu, neizbežno su bili savladani i postali hrana za hordu.
Jurišne puške ostale su pored tela, a u vozilima je najverovatnije bilo još oružja i zaliha koje nekadašnjim vlasnicima više neće trebati.
Posle pažljive procene rizika, bajkeri su odlučili da sačekaju da se deo zombija udalji.
Onda bi pokupili sve što im može koristiti.
Upravo su tako i uradili.
Pred noć, kada se deo horde znatno udaljio, bajkeri su započeli akciju prikupljanja zaliha.
Jaka kiša i mrak bili su im i saveznici i neprijatelji.
Uprkos ogromnim rizicima, bajkeri su ostali neprimećeni i uspeli da pokupe sve što im je bilo potrebno:
vatreno oružje za svakog člana grupe, malu zalihu lekova, municiju, nekoliko pancira i nešto vojnih obroka.
Ovo otkriće znatno je povećalo njihove šanse za preživljavanje.
Sada su mogli mnogo uspešnije da se brane od zombija, a mogli su i da love veće životinje radi hrane.
Nije svaki član ekipe isprva znao da rukuje vatrenim oružjem, ali taj problem je brzo rešen zajedničkim obukama u šumama.
Upravo tada su bajkeri shvatili da je vreme da kao zajednica naprave još jedan korak napred.
Da bi ostavili stare sukobe i nesuglasice iza sebe, odlučili su da im je potreban novi početak.
Time je počela frakcija poznata kao Izgubljeni.
Nova pretnja rešila je stari problem.
Ponovo su postali porodica.
Posle šest meseci izolovanog života, Izgubljeni su počeli da nailaze na druge grupe preživelih.
Shvatili su da će za bolji kvalitet života morati aktivno da učestvuju u trgovinskim mrežama koje su se razvijale među zajednicama preživelih.
Nudili su drugima sve što su znali da pruže:
popravku vozila, fizički rad i sušeno meso.
Danas, deset godina posle početka apokalipse, Izgubljeni uglavnom izbegavaju sukobe sa strancima, osim ako ti sukobi ne zadiru u njihove trgovinske odnose.
Njihova izrazito nezavisna priroda drži ih podalje od većine nepotrebnih sukoba.
Takođe retko primaju nove članove.
Čak i kada nekome dozvole da se pridruži njihovim redovima, to je gotovo uvek zato što deli iste interese:
ljubav prema slobodi, adrenalinu...
i motociklima, naravno.
Prepoznatljive osobine
Izgubljeni imaju nekoliko prepoznatljivih osobina.
Bajkeri više vole odeću od izdržljivih materijala koja se neće pretvoriti u krpe posle vožnje velikom brzinom.
Njihova odeća obično uključuje farmerke ili kožne pantalone, majice bez rukava i majice s rok bendovima ili lobanjama, crne kožne jakne, bandane i crne pletene kape koje ih štite od vetra.
Duga kosa, brade i brkovi takođe su česti među njima.
Jedinstvene osobine i ponašanje
Duh bratstva, slobode i istine leži u srcu filozofije pravog bajkera.
On stoji nasuprot iskušenjima potrošačkog društva, materijalizma i licemerja.
Za bajkera je motocikl uvek na prvom mestu.
Sve ostalo dolazi posle — uključujući ljubav i porodicu.
Tip ponašanja: neutralni.
Zanimljivosti
U prošlosti su Izgubljeni odigrali odlučujuću ulogu u istoriji Komonvelta.
Ne samo da su njegove članove spasli od sigurne smrti, već su im i pomogli da brzo steknu priznanje i uticaj među ostalim frakcijama.